Čitavo detinjstvo sam se družila sa jednim dečkom iz komšiluka, tada smo se vodili kao najbolji prijatelji i to i jesmo bili. Kada smo imali oko 17 godina, on je poželeo nešto više. Ne vezu, već vezu bez obaveza. Tada sam pristala na to jer je bilo slatko, i nakon nekog vremena odustala jer sam počela da se zaljubljujem, a videla sam da se on dvoumi da li da to ozvaničimo ili ne. Godinu dana posle ga srećem u gradu i pristajem da me otprati kući.
Ponovo sam bila s njim, iako sam znala da ima devojku i da od nas nema ništa. To je otprilike bio naš oproštaj. Srećemo se na ulici, i usput pozdravljamo. Nikada nije saznao da sam patila za njim, i da se i dan danas zapitam šta bi bilo da sam mu priznala. Šta bi bilo da smo nastavili? Imam divnog dečka s kojim planiram budućnost i koga zaista volim i ne bih ga menjala ni za šta na svetu. Ali ne mogu reći da mi on ne fali i danas nakon 10 godina, ne kao dečko, već kao drug. Jer smo kao drugari imali nešto posebno što smo upropastili dečijom radoznalošću i glupošću.
0 komentari:
Objavi komentar